Nije sramota kad boli

 

Skoro se navršava drugi sat kako u Costa caffe-u ubeđujem drugaricu da je prirodna stvar biti prevaren. Nije to ništa čega bi čovek trebalo da se stidi. Jecajući i ponavljajući kako ona to neće preživeti, doznajem da se u njoj zapravo vodi okrutna borba između toga šta će ona sada reći drugima i kako će njen ego izbeći krah. Ne razume ona da se prevarom ne umanjuje naša vrednost, niti da je recipročno prevari nedostatak karakternog bogatstva.

Nismo mi ljudi stvoreni da bismo samo, eto tako, živeli.

 

Mi smo sudbinski predodređeni za bol i ponovno puštanje u pogon fabrike emocija. Međutim, primećujem da je mnogo jači efekat prevare ostvaren na umnom, a ne na emotivnom planu. Nikoga nije briga što više neće imati koga da poljubi u rame, dok taj neko drugi sedi za laptopom i čita jutarnje izdanje „Blica“.

 

Nije važno ni to što više nećeš morati čitavih sat vremena da odmeravaš snage u slagalici, sa nekim kome je cilj da ti pobediš. Zaboravljamo da prevarom gubimo i nemerivu količinu hormočića koji jedva čekaju da mu zakače nekoliko serija neprestanih poljubaca po celom licu. Sada je ostao samo ogoljen ego
i mučno lupanje glave „Zar je pored mene mogao da nađe drugu?“

Ne obaziremo se mi da nismo bogomdani.

 

Očekujemo da ceo život uživamo nekakav božanski imunitet u životima voljenih. Nema te individue koja nije zamenljiva, ali mi i dalje to ne percipiramo tako. Mi se kidamo ne bismo li dobili ljubav, koja ne podrazumeva ljubav. Živimo u iluziji sopstvenog straha da smo, kako to već nalaže ovozemaljski red, jedinstveni i jedini kao takvi, ali ne rezonujemo da jedinstvenost ne znači i nemogućnost promene.

 

I dok sedim zamišljena nad slučajem meni bliske osobe, stiže četvrti ili peti konjak. Mašala! Našli smo prinudno rešenje, francuskog porekla. Dokle god su nam čaše pune, dotle ima i nade, složile smo se obe.

 

Snežana Čenad