www.milosmijatovic.net IT Blog
Related Articles
Juče sam posle dužeg vremena prespavala do nekog minuta posle podneva. Jutarnji obredi u nešto kasnijem tajmingu- kupatilo, bade mantil, kafa. Ovog puta moj otac bio je u dnevnoj sobi, nekarakteristično za njega, jer je skoro 13 časova.
Nekoliko nervnih slomova za svega 15 minuta i tata uočava nervozu “od ranog jutra”, pitanjem “Šta je, opet se ovaj tvoj nije javio da je ustao?”
Provučem nešto kroz zube, tako da čak ni sebi nisam bila razumljiva.
“E moja deco, na čemu li će ostati te vaše ljubavi, ustvari iluzije ljubavi?”
Lepo reče tata, na čemu?
Na “last seen-u” , oče moje.
Ostaće na ružnoj ljudskoj ovovremenskoj boljki kontrole i uhođenja, polupsihopatskih rezona i nešto malo “volim te”. Pitam se ako je ovo kako ja volim definicija ljubavi, kakva su vaše? Gde se gubi sofisticiranost osećanja, a počinje manija gonjenja?
Mi više ne volimo osobe, mi volimo plodove naših razjarenih mašta koje izisukuju svakodnevna pravdanja i izveštaje. Zarobljeni izmedju “smeš” i “ne smeš” uništavamo ljubav, koja odavno pokorno ćuti, saginjući glavu pred nepoverenjem.
Kuda smo krenuli ako je strah pustiti momka sa društvom u kafanu, ako mu oznojanih dlanova kucaš poruku nakon njegovog četvrtog točenog, jer ne znaš da li mu je oko uveliko na grudima devojke za stolom pored?
Reći će mnogi – to je do samopouzdanja, ali neću se složiti. Rekla bih pre, to je do ove svedostupnosti našeg vremena, koja utiče na isto to samopouzdanje. Ne zaboravite i najzgodniji i najlepši su bivali ostavljeni, plakali noću zbog nekoga i teško ponovo verovali nekome. Došli smo do jezivog trenutka kada svačije sekunde, afinitete i izbore možeš da vidiš. Do trenutka kada virtuelni život izmešta muškarca iz njegovog, a ženu iz njenog okvira. Lako bismo izvojevali pobedu nad problemima okvira, ali kuda sa jadnim i otrcanim koferom slobode? Vučemo ga svuda sa sobom, ali sloboda ipak tapka u mestu, a ako se i pokrene, uglavnom krene nizbrdo.
Zbrisan je momenat kada se samopouzdanje gradi kvalitetom. Ostaje pozamašni kvantitet i tek poneko parče duše. Možda u nekoj od onih noći na spavu ili klub kada je desetina ljudi pored tebe, shvatiš da ti je neophodna tuđa ruka u spostvenoj, ali ne da te steže, već da je tu da te podigne ako padneš. Tuđi svet u tvom, ali ne da te izoluje, već da pruži snagu za život, čekajući te da se vratiš. Tuđe emocije barabar tvojima, ali ne da te guše, već da ti daju bezuslovnost.
Autor: Snežana Čenad
Ovo je prelepo. U duhu vremena a hrani dušu. Divno pišeš, čitaš srca.
Hvala, Anđela 🙂